Cudno, ali ja jos uvek ne shvatam da Nenada vise nema. Ja njegovu prisutnost osecam na jednom sasvim drugom nivou, koji nema nikakve veze sa smrtnoscu.
Pojavio se u mom zivotu pre deset godina, jednog subotnjeg prepodneva na Nordenmarktu (pijaca u Amsterdamu).
Subota je i inace najlepsi dan u nedelji, dan sa najvise slobode: pijacni dan, dan kapucina u Kapriju i toplog sendvica sa paradajzom i sirom, dan ukusnih sireva i mirisljavih sapuna, dan ljudi sa pijace koji ionako imaju
u sebi nesto andjeosko.
Glavni andjeo svega ovoga 'subotnjeg pijacnog' bio je Nenad Umetnik: harmonikas koji sedi na drvenoj kutiji svog instrumenta i, sa melanholnijom koja se retko srece, docarava ovozemaljske melodije o ljubavi, patnji, rastanku, o kucanju na vrata, preljubi, o zimskoj noci i toploti bliskosti.
Deca su sama od sebe zastajala i ostajala zageldana u njegovo lice, to neverovatno milo i nevino lice. Mlade majke, koje bi deca dovukla, zanemele bi od nesvesnog zaprepascenja nad gruboscu svojih partnera u poredjenju sa skoro nadzemaljskom neznoscu koja je izvirala iz Nenadovih usta i instrumenta.
Decica, opcinjena njegovim pesmama, dovedena u stanje rajskog blazenstva, povukla bi svoje roditelje i sve nas ostale posmatrace, u to podrucje gde se srecu java i san, stvarnost i ceznja za boljim svetom, svetom koji pocinje tu, tada, sa tom pesmom.
Puno puta sam Nenada sa pijace odveo da svira na raznim svecanostima - na svadbu prijatelja, otvaranje specijalne izlozbe. Odveo sam ga, i to po najvecem nevremenu, cak na salas u Holisloutu, na moju proslavu 25 kako sam sa svojom zenom. Na tim svecanostima on nije trazio tisinu
i paznju. 'Pusti ti samo mene da sviram, dole, medju ljudima, naci cu ja vec njih ili oni mene'. U svoj zivosti zurke njegova svirka je stvarala posebnu atmosferu time sto je posvecivao gostima licnu paznju.
Njegov glas i njegova harmonika su, u svim svojim nijansama, bili uvek intenzivno prisutni, ali istovremeno i nekako u pozadini; mogli ste da ih cujete, ali niste morali da ih slusate; nikad nisu zahtevali mnogo od vas. To je bila neka skoro nevidljiva prisutnost izmedju gostiju, tako da je svako mogao da bude dirnut, a da ne zna tacno odakle, kako i zasto.
On je bio zahtevan prema sebi: u svojoj otvorenoj nameri da dopre do srca ljudi; i zahtevan prema svojoj muzici: u svojoj potrazi za najotvorenijim, najcistijim, najpostenijim zvukom od koga bi ta srca zatreperila.
Pisac Dzon Berger kao da opisuje Nenada kad kaze:
"Harmonika je kao sam zivot. Leva ruka spaja basove i ritam srca. Ruke i ramena se - kao i pluca - otvaraju da udahnu vazduh a desna ruka opipava gde bi mogla da bude nada."
Dva puta sam njegovu muziku doziveo u jednoj potpuno novoj dimenziji. Prvi put na otvaranju moje izlozbe u muzeju Armando u jednostavnoj crkvici iz 12 veka u Amersfortu. Tu je odsivrao jednu neverovatno sirovu i bolnu verziju Satijevog: umesto uobicajene zavodljive sladunjavosti ovog komada, odjenom su isplivali neokiceni: ogoljena tuga i strah.
Drugi put je bilo na njegovom samostalnom koncertu,
na koji sam ga ja pozvao i izazvao. To je bilo u okviru projekata Plaatvervangster, decembra 2001, sest veceri predavanja i koncerta u Uilenburg sinagogi na temu modela i fotograqfije.
Ja sam Nenada upozano sa Marijom Zalinskom, muzicki neskolovanom studentikinjom, koja je, po mom misljenju, imala vrlo svojstven, nedpreradjen zvuk i, istovremeno, nevidjenu muzicku prefinjenost i suptilnost.
To je bilo jedno dirljivo vece trazenja, susreta i prepoznavanja dve izgubljene duse. Kazem vam, to je bila jedna cista muzicka ljubav.
Nenad je za mene bio kao arhandjel, jedna onih retkih stvari koje se odjedanput, potpuno neocekivano, pojave u vasem zivotu i isto tako nestanu, poneki put na duze vreme. Sta sam u stvari i znao o njemu i njegovom zivotu: nova ljubav, dete, nova pesma, hocete o tome da vam pricam? Ali to je stara poznata prica, tako je odvajkada.
Svaki put kad bi se ponovo neocikvano sreli i kad bi, sa malo reci, ali sa poverenjem koje se podrazumeva razmenili informacije o zivotu onog drugog, o muzici, fotografiji - osecao sam momentalno jednu potpunu bliskost i savrsenu povezanost sa njim, pogotovo kroz njegovu pesmu.
On kao stvaratelj, kao onaj koji mi se obraca i dotice mi dusu. Ja kao primalac, koji, znajuci da je mali, cuti i moze samo da se rasplace nad prolaznoscu srece, nad smrtnoscu, nad krajem zivotne svecanosti.
I onda je tu Nenad da da hrabrost da se prebrodi, da se prekorace granice i dodje do druge obale, ma gde ona bila, gde ce opet deca sa ocima punim snova da cekaju na njegovo lice, na njegov glas.
Leo Divendal
Amsterdam, nedelja 5 februar - petak 10 februar 2006
[Taken from AIDA Nederland site.]